U boj, u boj !!!! “Evgenije Onjegin”, Čajkovski, Narodno pozorište, Beogradska opera, Nevena Pavlović, Nikola Mijailović, Aleksandra Angelov, Nenad Čiča, Dubravka Filipović.

                                   

                    Jooooooj, ooooooooj, hajmo u boj

Tatjana i Olga,

Dve sestrice slatke,

Na operskoj sceni,

Gaču kao patke.

A moćna dva lika,

Onjegin i Lenski,

Kroz pero Čajkovskog,

Postaše bezvremenski.

Ostala plejada

Nezahvalnih rola,

Pošto  nisu vrhunske

Ubiše do bola.

Ipak je sve lakše

Kad nam balet kroči

Izmučenoj duši

Zamazuju oči.

I tako uvek biva

Kad se nadam sreći

Šta o svemu pisati,

a istinu ne reći.

Ruska beskrajna depresija. Nemam elana i motiva da slušam i gledam ovu operu na ovaj način. Nije sve to uopšte bilo loše, ali sam ja prezasićena predstavama koje, u većini slučajeva,  na kraju  budu  „nije loše“. Pitam se kako je došlo do ideje da se uopšte postavi ova opera? Ako nam orkestar ima maleni gudački sastav, ako nam dolaze dirigenti koji ne mogu ni mnogo jednostavnije opere da odmašu, a ne umeju da izbalansiraju odnos  orkestra i pevača, ako su nam glasovi neprodorni i slabašni, ako nam je scena skučena..... ako, ako, ako...... čemu megalomanski zahvat zvani Onjegin? Za Onjegina je potreban OGROMAN ansambl, velika bina, gromoglasni pevači, veliki hor, veliki baletski ansambl.... kristalni lusteri, svila i pliš, a ne bela najlon kesa na kojoj mučeni Lenski skonča.

Ali..... šta je, tu je. A sjajno nije. Mene večeras nisu mučili pevači. Neki dobri, neki  manje dobri, uglavnom bledi i neubedljivi. Zapravo celokupna predstava kao  mapa nekakvog slikara, gde  mi dobismo kopiju 100/100.

Mene je mučio metež i haos na sceni, sem u prvom činu, gde smo dobili viseće ogolelo drveće i neprirodno zeleni pod (travu) ili nešto slično tome, nisam razumela. Metež u drugom činu. Na sceni svi solisti, hor i haotični balet. A prostor.... nema ga. 16 baletskih igrača, tj., 8 parova..... Jedan baletski igrač kasni, drugi se vrti kao vetrenjača, treći se skupio kao miš, svako  se koprca kako zna i ume, nigde sklada ni u čemu. Neke balerine mršave, dve upečatljivo debele, kostimi  prepuni neukusa (kombinacija muških crnih pantalona i teget bluzona?????) haljine, ili braon ( pored teget i crnog, ubitačna kombinacija) ili prašnjavo sive, odrpane i neugledne.... na balu? U carskoj Rusiji? Neće  me niko ubediti da je tako nekada bilo. Niti da se nema para. Ni da su kostimi stari. Niti da je opradano da Lenski nosi kostim dva broja veći. A šta rade krojači? Ima li ih u operi? Ah da, nemaju sredstva ni za konac, pa kako da rade? I tako u nedogled....

A publika aplaudira. Svima, jer ne pravi razliku. Nakon Olgine arije tajac, ali začu se spasonosno TAP... zna se odakle i tome se pridruži još par dlanova... Posle arije Lenskog, ovacije....? Tatjana korektna, Onjegin doziran u nemarnom stavu do pred kraj, kada se, konačno i pokrenuo malo. I povici BRAVO. Udeliše nam mrvice. Ali su previše sitne, kao fine prezle. A mi hocemo „panem et circenses”.... pevanje, ovakvo, ako baš mora.

I tako, sta reći

Sem da sam u strahu

Jer baš grozno pišem

o pevačkom fahu.

O istoj temi, ali iz drugog ugla: 

https://umetnickihel.blogspot.rs/2017/03/onjegin-cajkovski-narodno-pozoriste.html