ŽAL ZA BURDUŠEM
30. 10. 2016.
Neofarbana, sa frizerskom štipaljkom u kosi,
apsolutna kič pojava pijanistkinje Nataše Veljković, uz nepotrebno i prenaglašeno glumatanje
koje je u suprotnosti sa zvučnim doživljajem, kod mene je izazivala razmišljanje
o stepenu njenog, (opisah stil i stav “a la piazza”, (ne)poštovanja muzike,
kompozitora, instrumenta i odnosa prema publici. Uz neusklađenu i nesigurnu
pratnju Bavarskog kamernog orkestra, očigledno okupljenog “na brzaka za još
jednu tezgu”, Šopen je masakriran. Totalno. U svemu. Od svih njih. Za nedostojnim
“čekičanjem” po klaviru, zdušno se povela i kontrabasistkinja, te sam, u tim užasnim
momentima, silno patila za Burdušem. Drugi stav koncerta NISAM PREPOZNALA, čule
su se "sve note uredno poređane, iste jačine,bez ikakve naznake da u Šopenovom
koncertu, kao i u svim delima, postoji dinamika zvana PIANO. Bis sam, ne verujući da će ga
biti, ali naša publika je neprincipijelna i poltronska, izbegla, na svu sreću.
Ostatak večeri sam provela, pitajući se i mozgajući, gde se zaustavila ping-pong
loptica? Ko je osmišljavao program? Ne samo večeras, uopšte na Bemusu? Kako
iznemogli vojvođanski orkestar da svira Rahmanjinova? Ili Nataša Šopena? Ili
odličan, ali ne i totalno upečatljiv, Berezovski Skarlatija? Nešto ne ide, pa makar
ko da je u pitanju. Nismo doživeli DOBAR KONCERT. Šteta, bar za nas koji volimo i
prepoznajemo kvalitet . Trgla sam se iz ovih razmišljanja na kraju koncerta. Eto
koliko su me opčinili. Mlaki, nezanimljivi, dosadni. Slusali smo i neke mnogo, mnogo
bolje ansamle ovakvog sastava. Pamte se i danas. Ja se za svaki koncert ozbiljno
pripremam. Od stanja iščekivanja, oblačenja, rituala odlaska na vreme, preko želje
da uzivam. Obično pre odlaska, ili koji
dan ranije, odslušam razna izvođenja
dela koja nas čekaju na koncertu, ili pročitam o umetnicima koji nastupaju.
Večeras smo prevareni. Ovi Bavarci i „Oni“ koji imaju svoje snimke na youtube, nisu ni
slični. Da sam znala, ne bih ni došla. Samo je želja za nečim dobrim
preovladala. A oni su moju želju uništili odmah na početku. Ali, sutra je još
jedan udarač. Izgleda da nam oni mnogo nedostaju, pa ih slušamo tri večeri za
redom. Možda će on da bljesne, stvarno. Bez
štipaljke, samo sviranjem. Nadam se,
uzdam se u izbor selektora. Kao do sada. …..Ne mogu više da pišem, jer već
drhtim unapred, za sutra… i prekosutra….
i nakosutra…. do kraja Bemusa. Živeli!.
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.