„Svetlost
i Svetost Manastira“
Hitam
žurnim koracima, ne samo zato što je, veče posle Svetog Nikole, hladnoća „brijala“ lica prolaznika, već što
me višednevno nestrpljenje vodilo na
otvaranje izložbe Aleksandra Radoša UMETNIKA FOTOGRAFIJE i UMETNIKA uopšte.
Kročivši
u hol Narodne Banke, ogroman i po svemu „hladan“ prostor, odjednom sve
ovozemaljsko, i hladnoca i praktičnost i realnost mog bitisanja nestaju.
Obuzima me čudna toplina i MIR. Iako su oko mene ljudi koji su došli istim
povodom, iako se čuju njihovi glasovi i lagani žamor, ja sam u momentu
omađijana....snagom duhovne muzike koja prati fotografije koje su pred nama.
Osmisliti ceo tok otvaranja ovakve izložbe, odabrati
pravu muziku, podariti posetiocima neuobičajene, slikovite i originalne uvodne
reči, koje je izgovarao književnik Mileta
Aćimović Ivkov, dovesti nebeske glasove članova hora Vaznesenjske crkve, ne može svako. Može samo Aleksandar.
UMETNIK.
Svaka
fotografija odiše spokojem, tišinom i mirisom. A ja doživeh baš taj, gotovo
nepostojeći zvuk tišine. Učinio je ovaj
neobičan čovek da se zamalo pred svakom fotografijom poklonim. Preneo je na
mene osećaj manastirskog mira, lebdećeg koraka onih koji su krenuli putem koji
ih vodi „u tišinu“, očekivanje da se zvono, koje je slikao iz neverovatnog
ugla, ipak oglasi, preneo je i ukus manastirskog voća i teške oblake i
sramežljive zrake sunca i raskošne boje prirode i
osamu monaha.
Neverovatan
doživljaj fotografija koje pričaju o tišini. Neverovatan doživljaj koji nam je
poklonio Aleksandar. UMETNIK.
Hvala
Ti, UMETNIČE !
.
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
.
.
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
.
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.