Kolarčeva Zadužbina, Katarina Jovanović, Rita Kinka, Ljubiša Jovanović, BUNT 5.0

Depression as an expression

u prevodu

Depresija kao ekspresija

I taman sam pobegla od uobičajenog odlaska u Operu, (večeras Boemi) i pomerila se za nekih tri stotine metara... do Kolarčeve Zadužbine, misleći kako ću tu  možda doživeti lepotu, jer je u najavi bilo otvaranja petog BUNTA ( ko ne zna, neka izgugla, ne mogu da objašnjavam),  a lepota je  mogla, po najavama  i  da se očekuje, ako ne  sjajna,  onda  bar dostojna jednom  dešavanju. OTVARANJU!!!!! OTVARANJU BUNTA 5.0

Otvaranje bilo čega  UVEK ima svečanu i „feštarsku“  notu, sem ako se ne otvara raka na groblju. Iznervirana sam prilično, jer sam skoro tako doživela ATMOSFERU  i  AMBIJENT u našoj omiljenoj, jedinoj i voljenoj koncertnoj Sali, Kolarčevoj Zadužbini.

Hladno, mračno, balkon zatvoren za publiku, jer nije bilo potrebe za istim....ionako je u tom  „rasprodatom“ parteru bilo ne više od 100 ljudi.....umornih lica, sivo obučenih, nekako dovedenih  da IPAK budu  na toj, po mom utisku,  grobarskoj fešti. Oštra sam, jer sam besna. Besna sam jer nisam dobila  najavljeno!!!!!

Katarina  Jovanović  je živi primer KAKO, od Boga dat i svetski nagradjeni glas .... uništiti ... i posle pokušati  da ga vratiš ...... No Way, na žalost, iako je večeras Katarina dala sve što u ovom momentu može, a to nikako nije malo. Ali nije ni dovoljno. Još je tužnije što je bilo  SKORO DOBRO. Što se čuo veliki volumen, divna boja, dobar glumački potencijal,  dobra škola i  po malo prenaglašen izgovor.... nije smetao..... Ali......sve  to za neku veću koncertnu delatnost  je prilično zapušteno. I žao mi je. A pedagog je.... uči mlade ljude..... kako.... ne znam....

Rita Kinka, e ovo znamo, utemeljeni potvrditelj da je klavir udarački instrument, sa povremenim iskliznućima da možda može i nešto tiše da se „udari“....a uglavnom  JAKO, JOŠ JAČE ....te smo dobili totalno nemuzikalno sve prikazano,  ali očekivano,  dobismo veoma uredno odčukane  napisane note, bez povezivanja bilo čega,  bez niti i sklada, harmonije i celine....pa  smo slušali muzičku analizu uživo ( Tema, rečenica, most, prelaz, razvojni deo, repriza....ABACAB......svaki DEO pomno odrađen i ODVOJEN.... ma  prepoznaće mrsonotaši o čemu pišem,bilo ih je bar deset na koncertu ), od Beethovenove Sonate,koju ne znam zašto smo morali da slušamo u ovakvom njenom izvođenju,  preko dokaza da „pijanista“ ne znači  da je i dobar klavirski saradnik......STOP 

Ugura se tu i nešto (Jelena Filipović) što je  krkljalo i neopisivo uporno falširalo do besvesti po prašnjavoj i masnoj violi, ali je to, ako se upustim u neophodnu analizu, jer mi ništa drugo nije preostalo za vreme ovog dosadnog i učmalog koncerta, donekle i  razumljivo, a   i izgled na sceni je bio u skladu sa nemarom prema, najpre  instrumentu, a potom i samom događaju,  kolegama, bini, profesuri !!!!!!! ( čemu da ih nauči ovaj promašaj od  bića koje  ovoliko neuko  „zurla“ ).... pa i samom životu (izgužvane helanke, dronjava bluza..... da se zaustavim u opisu..... Kako se to uklopilo u  izgled  dve dame u koncertnim haljinama..... eto..... kod nas sve može. Nisam ja opsednuta izgledom... da pojasnim, već POŠTOVANJEM  prema  sceni, delima koja se izvode, publici, umetnosti...... Dress Code.... ?????  J.F.  ????? Ma hajde, igramo se  umetnosti..... Ringe, ringe, JAJA !!!!!!

Ali, ne muči mene sam kvalitet koncerta. Ne muči me čak ni OČAJNO koncipiran program, dosadan i neshvatljiv za  ovakvu priliku. Ne znam šta se dogodilo Ljubiši..... da dopusti ovo? Pa kada je video da nema publike, neka kaže  ljudima  koji su zaduženi za svetla, da KLIKNU i naprave „ad hoch“  svetlosnu atmosferu..... jednostavna  stvar...... fokusiraju  samo dve umetnice na bini, a sve ostalo neka bude u mraku... Efekat.... odličan.... da se sve prikrije i da se svi osećaju dobro.....   da se dobije GLAMOUR...... Ali koga briga za tim...... Ili nisam upućena u zakulisne radnje, kojih, na žalost, kod nas ima UVEK I SVUDA. I svi se pravdaju NEČIM. A mene baš zabole. Hajde da se niko ne pravda, nego da se ponosi NEČIM??????

Mene muče druge stvari..... Pomanjkanje publike.......

Nema je. Čak ni svi prijatelji  ljudi koji su se potrudiili  da upriliče ovo veče...... nisu mogli da premaše  čemerno mizeran broj u publici. Mi smo kupili karte..... za dvadeseti red u parteru..... A sedeli smo u osmom. Mesta koliko hoćes.

Atmosfera...... očajna..... siva, uštogljena... Prijatelja NEMA. Tuga se oseća  zbog ljudi koji su došli pod nekakvim moranjem.... na  prvom mestu :kolege, potom  muzikolozi, ginekolozi, politikolozi, ihtiolozi, pedagozi, sociolozi...... i MI.... brojčano zanemarjiva publika bez poziva...... Publika željna  BUNTA u pravom smislu ideje osnivača.

Na žalost...... osećam da sam samo ja BUNTOVNIK.  A ja želim SAMO kvalitet, lepotu, doživljaj,  a ne  očajničko pitanje za vreme koncerta : Dokle ovo traje i kada ću stići kući?
To nije Umetnost, to nije  veče OTVARANJA , to nije koncert za uživanje..... to je bilo mučenje. To je bila depresija. Na žalost. Na žalost. Na žalost. I rekoh to na početku...... i doživeh žalost. Na žalost.

O istoj temi, ali iz drugačijeg ugla:

https://umetnickihel.blogspot.rs/2017/11/bunt-50-rita-kinka-katarina-jovanovic.html