Šapni mi, šapni , Adriana Lekuvrer, Beogradska Opera, Narodno pozorište, Jasmina Trumbetaš Petrović, Nataša Jović Trivić, Dušan Plazinić, Aleksandar Nikolić, Stevan Marković, ....

Šapni mi, šapni

Predstava za šaptača,a posle i za pevača

18. 03. 2017.

Kako čovek da se spase i zabavi kada sluša muzičku limunadu zvanu Adriana Lekuvrer, Frančeska Čilea.... U ovakvim situacijama, gde se, sem dve arije, kroz ostatak opere, koja je kao crevo, smenjuju haotične muzičke ideje bez ikakvog smisla i celine, rečitativi koje naši pevači izovaraju kao „Gringo“ („Hey gringo, I kill people for money... but You are my friend, I kill You for nothing“)..... i koji su u svojim ulogama apsolutno  nezanimljivi.... ipak ima zabave.

Šaptač (ica)!  Čuje se tokom cele predstave, u poslednjem redu partera, na drugoj galeriji.... svuda. I tako, oni grguću na sceni, a ja razmišljam o ulozi i nazivu - Šaptač. Ili SUFLER. U pozorištu, tj. Operi. Kako se ova naša čuje, naziv  mora hitno da se promeni u VIKAČ. Dok ona viče, na sceni radnja. Kakva, ne znam. Spektar ujdurme.

Ali, hajde da krenem od - kostima. Nekome primereni, nekome užasni, te dobismo na sceni Adrianu (francusku glamuroznu, erotičnu, svojeglavu glumicu) kao toticu. Što ne ide, ne ide. Opat iz sasvim drugog doba, baletski kostimi  promašeni skroz. Kostimograf, šta to beše?

Scena - simpatična, u svakom činu na svoj način.  Koreografija - nerazumna, sa nekakvim cupkanjem nesretnika i trešenjem nekih ogromnih čaršava, a ne znamo čemu to sluzi i doprinosi.... mnogo nebuloznih pokreta bez objašnjenja.... Hit je bio baletski igrač u beloj „suknjici“ i gacama za „jajnike i krajnike“.

Koliko sam ja ukapirala, Adriana (Jasmina Trumbetaš Petrović) i Princeza (Nataša Jović Trivić) se lome oko Mauricija (Dušan Plazinić), mada se ja oko njega ne bih lomila, več  bih ga zaobišla u širokom luku. Mauricio... ovaj naš, niti glumac, niti frajer, niti j...  a i dalje loš pevač.

Dve gospe koje ga jure, solidne i preglasne. Naš manir pevanja. Što jače, da publika plače. Boga mi, zaplaka nekolicina na ljuljanje Svetlane Lovčević. Mislim pevačko. Molila bih da se  u sledećih par godina izbegne njeno angažovanje, ako je moguće, makar i u ovako malenim rolama koje izazivaju veliku glavobolju. Nije fer prema publici. I kada smo već kod publike..... čudna stvar večeras.... PUNO POZORIŠTE. A opera nepopularna, dosadna (rekoh, ovakve opere samo vrhunska izvođenja mogu da  održe, ali to ovde nije slučaj), pevači, znamo ih. Ništa što bi privuklo ovoliki broj posetilaca, sem ako nije neko od pevača doveo svoje,.... a meni baš liči na to. Ako. Kada sam se ja smorila, neka se smore i drugi, kada nam je već suđeno da slušamo nepopularnee opere. Zašto na repertoaru nema Don Karlosa jako dugo? Ili Norme? Ili Ernani? Ah da, ko će da peva...... zanela sam se..... A ko će da režira? Večerašnji dvojac Aleksandar Nikolić i  Stevan Marković - pun pogodak. Ali, zašto mladim, sposobnim i maštovitim ljudima dati šansu? Ne, nikako, saterajte ih podno dasaka, dok se  pozorišni „sveci“ ne uklone. Dotle će i ovi, i drugi mladi i perspektivni ljudi  ili čekati milostinju beogradske opere, ili pobeći, kao sav sposoban svet, a nas (publiku) ostaviti na cedilu. Ako, to smo i zaslužili, kada niko nema muda da  ukaže na realnost. Živela magla.

Eto, o čemu sam ja razmišljala dok se nekako tromo i sporo bližio  kraj ove nesrećne predstave, ali nikako  i da se desi. Čilea se zaneo, malo hoće, malo neće, taman mislis evo, kad, ništa, i opet,... taman evo,... ono.... ništa.... i tako, kao u dobrom (ili lošem) sexu. Samo ovde nije bio ni dobar ni loš, već dug i prazan. A to je baš naporno, bez srećnog završetka, kao u ovoj operi. Svi tužni, a glavna protagonistkinja umre... od čega.... Nastavak u sledećem blogu.....

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://umetnickihel.blogspot.rs/2017/03/adrijana-lekuvrer-beogradska-opera.html