Don Pasquale
zamišljen kao dežmeljkasti ćale,
a kod nas ... vižljast brale
Da
ne bi glavnog i najzaslužijeg „komandanta“ (jer večeras je zaista bio potreban
takav lik) celokupne večerašnje predstave.... Zorice Mitev..... sve bi palo u
vodu, bilo bi hladno, nečujno i beskrvno.
Da
se razumemo. Ovo su moji utisci.
Da
se razumemo. Nije bilo loše.
Da
se razumemo. Nije bilo ni sjajno.
Da
se razumemo. Da ne beše Zorica, sa svojom neiscrpnom energijom, uprkos svemu.... šta bi bilo... ???
Da
se razumemo..... A i ne moramo. Samo delim svoje misli ....
Orkestar,
za mene, večeras glavni lik. Iako je tu bilo svega, a naročito svačega,
nepotrebnog i aljkavog...... orkestar je, takav, doprineo jednoj, koliko-toliko vedroj i
raspoloženoj atmosferi opere. Uglavnom glasan, ali i poletan (u gornjim
granicama svojih nemogućnosti), dao je potreban elan, sjaj i energiju ovoj
operi. E sad, što neki, mnogi, nisu mogli da prate taj „sumanuti“ tempo,
žalim. Hor uvek u raskoraku, uz
objašnjenje kako „ne čuju“ orkestar..... zaboga, nisu na fudbalskom igralištu,
već na minornoj scenici i razdaljini od svega (moja slobodna procena, ispravite
me ako grešim) deset do dvadeset metara.... NE ČUJU, a rade u operi?
Šta
da kažu ćlanovi horova u drugim operskim kućama, u kojima je scena deset i više
puta veća? Imaju slušalice, pomagala, šta već?
Solisti......
2:2.
Dvojac
čujnih i dvojac nečujnih.
Dragoljub
Bajić, kao Don Paskvale.... pristojan. I pevački i glumački. Ali ništa više od
toga.
Nebojša
Babić kao Dr. Malatesta...... veoma, veoma solidan, ali ume da bude i mnogo upečatljiviji.
To
je prvi dvojac.
Sofija
Pižurica, kao Norina....
Norina
nije bila mutava, koliko poznajem libreto i operu, zar ne? Ili sam nešto
pomešala?
Stevan
Karanac, kao Ernesto.... neka se zadrži na dosadašnjim ulogicama, dok pevački
ne odraste. Sada je tek u ranom pevačkom pubertetu. Ima vremena, do penzije će
se valjda snaći.
I
ne bih više o ovim „solistima“, jer ovo je opera, a ne interni čas u školi.
Neki su ostali na istom nemoćno - glasovnom nivou. Sećamo se školskih dana....
Ja
bih ipak o roštilju. Tu, već, mogu da se razmašem. Jer sam povremeno, dok je opera „išla svojim
tokom“, razmišljala o tome. I vratila se, u vreme kada SMO (ljubitelji opere)
odlazili, ili za vreme – a to se dešavalo ako je bilo dosadno, a obavezno posle
predstave, u stari bife u podrumu pozorišta, (sada je tu Muzej, na koji nas
tokom svake pauze, podsećaju da možemo da ga posetimo) i onako hedonistički, a ni malo uštogljeno pozorišno,
uživali u ustajalom mirisu kuhinje, gde smo uvek jeli bele vešalice, pomfrit i pili šta nam
donesu..... družeći se sa NAJVEĆIM tadašnjim umetnicima, primadonama, prvacima,
domaćim i stranim, komentarišući predstavu i sedeći do ranih jutarnjih
sati..... Dok nas divna konobarica Mima (uvek je ličila na Maddalenu iz
Rigoleta), i njen kolega Dragan, namrgodjen, ali „naš“, nisu „ljubazno“ molili da idemo svojim kućama,
jer oni i sutra rade..... Ali i mi sa njima, ahahahahhaha....... Divno vreme, divni mirisi, divna sećanja..... Uz
velikane..... Milku Stojanović (koja je, po povratku iz Metropolitena, pevajući
Tosku, dobijala STOJEĆE APLAUZE samo što
kroči na scenu, zapravo desetominutne ovacije pre pevanja !!! ), Radmilu
Smiljanić, Radmilu Bakočevic, Bredu Kalef, Olgu Miloševic, Zvonka Krnetića,
Baneta Stankovića, Nikolu Mitić, Gordanu Jeftović, Stojana Gančeva, Živana
Saramandića...... Miroslava Čangalovića, Antona Kolara, Borilsava Pašćana,
Dejana Miladinovića, Ace Kolarevića....., o grešna sam, koliko li sam njih
izostavila, neka mi oproste čitaoci...... o gostovanjima da ne pričam, već sam
se i sada potresla nad sećanjima, iščekivanjima ove i one arije, planiranja do
u detalje, od garderobe, preko druženja, povodom neke premijere, svečarskim
radovanjima, danima pevušenja
predstojeće predstave, prepoznatljivim mirisima prašnjavog pliša u
Sali.... To je bila lepota dolaska, ushićenje i doživljaji zahvaljujući
KVALITETIMA......
Da
se razumemo. Ni tada nisu svi bili sjajni, ali u poređenju sa ovim što nam se plasira ovih godina.... No Coment. No poređenje.
Jer
mi danas (mislim ovih godina), slušamo i pričamo o nekakvim meketavcima i gugutkama, falšericama
i onima koji ne znaju kom pevačkom fahu pripadaju.... nekim glasovima koji
su.... koji nisu.... neka se pronadju, pa tek onda neka me (publiku) maltretiraju.
Neka ne falširaju, uobičajeno, gde se ne razaznaje intonacija, šesnaestinska skala li je, dugi ton li je,
modulacija li je... ili nije, ... a zapravo... ništa tačno nije!), neka rade nešto drugo..... ima naslednika mnogo,
samo ne mogu da dopru od .... kako ono beše.... ko od čega i zbog čega „smrdi“.....
Dosta.
Kostimi....
meni sjajni, prijaju posle svih klasičnih dronjaka.
Osveženje....
BRAVO za Marinu Medenicu.
I
tako..... šta sam propustila da napišem... propustila....
Ukupan
utisak.... ne znam, šta sam napisala, napisala... uglavnom..... mislila sam o
roštilju.
P.S.
Ima li šta pogubnije za umetnike, bilo koje branše, ili za ceo umetnički tim, kada publika misli na „sarmu“, ili kada
kolege koje su se udostojile da dođu, sve vreme tipkaju moblini, slikaju se,
šalju fotke, razmišljajući ko će sve to ODMAH da vidi ? I tako prođe opera....
bezbolno, nečujno... kao vihor.... Prohujala....
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.